културно наслеђе подголијског краја
Манастир Ђурђеве Ступови
Манастир Ђурђеве Ступове у Расу поред Новог Пазара, основао је први српски владар и оснивач српске државе Стефан Немања 1170-1171.године, како се наводи у сачуваном ктиторском натпису који је био уклесан изнад главног портала цркве. Он је изграђен на самом врху једног брда крај старог Раса и својом локацијом заузимао је истакнут положај у уском централном региону Немањине управо засноване српске државе са Расом као престоницом. Посвећен је Светом Георгију (Ђорђу) и представља задужбину која је израз захвалности светитељу који је њеном ктитору Стефану Немањи помогао у ратовима и ослободио га из заточеништва, како су то забележили његови средњовековни биографи. Манастирски комплекс су чиниле и помоћне зграде са конацима, а све је било обухваћено двоструким одбрамбеним зидом.
Главна изузетно монументална манастирска црква изграђена је од камена и потом омалтерисана и представља репрезентативно градитељско решење у коме је вештим укрштањем елемената византијске и романичке архитектуре, односно источне и западне традиције грађења остварен један потпуно нов и оригиналан склоп сакралног објекта. У овом изузетно вредном градитељском остварењу инициран је почетак једног новог стила грађења у Србији познатог као Рашки стил. У процесу грађења црква је савршено прилагођена конфигурацији терена изградњом монументалних степеница које воде до главног улаза. На прочељу цркве био је симетрично постављен пар монументалних кула-звоника приморског типа какве су у то време грађене на јадранској обали, чија је висина досезала око 20 метара и по којима је манастир добио име Ђурђеви Ступови (столпи = куле).
Крајем 13. века (1282-1283.г.) српски краљ Драгутин, Немањин праунук, предузео је извесне градитељске радове унутар манастирског комплекса. Он је кулу на улазу у манастир преправио у капелу и отворио нов улаз у манастир на југоисточној страни, затим је извршио још неке преградње и доградње и тако постао други ктитор манастира. Он је у Ђурђевим Ступовима и сахрањен, учинивши да они добију и маузолејну намену.
Као једна од краљевских задужбина и монашких заједница са највећим угледом и привилегијама, Ђурђеви Ступови су заузимали највиши ранг у држави Немањића током 13. века, одмах уз Хиландар и Студеницу. Црква је изнутра декорисана фрескама у осмој деценији 12. века за време владавине Стефана Немање. Од овог репрезентативног сликарства преостали су само фрагменти чији су неки делови скинути са зидова цркве и пренети у Народни музеј у Београду. Нов слој зидног сликарства из времена краља Драгутина настао у деветој деценији 13. века такође је веома оштећен. Била је то последица разарања манастира у неколико наврата током његове историје, посебно у прошлим ратовима у којима је коришћен и као војни објекат-утврђење.
Остаци сликарства из 12.века показују да су сликари, сигурно Грци који су на фрескама исписали грчке натписе, умели веома вешто да уклопе своје сцене и фигуре у праве или сликане архитектонске оквире. Фреске у Капели краља Драгутина настале 1282-1283-г- су драгоцени примерци илустрација историјских догађаја, веома важни за разумевање српске средњовековне историје (представе српских сабора). Међу очуваним деловима сликарства су и сцене из циклуса Светог Ђорђа, патрона храма, који је репрезентативно представљен на коњу, затим портрети Немањића, укључујући и ктиторску композицију, изванредна представа Свете Тројице (Гостољубља Аврамовог), Свети Убрус и Керамида (Христови нерукотворени ликови – образи) и Силазак Светог Духа.
Манастир је током прошлих векова тешко оштећен и готово уништен, најпре од Турака у ратовима у 17. веку кад је претворен готово у рушевину, а коначно разарање доживео 1912.године током борби за ослобођење Новог Пазара и у другом светском рату 1941. године. Од славне монументалне Немањине задужбине из 12.века остале су само рушевине. Монаси су напустили манастир у 17. веку и у њему се од тада богослужење више није обављало.
Након археолошких истраживања и предузетих радова обављених после Другог светског рата вршени су опсежни конзерваторско-рестаураторски радови под вођством архитекте Проф. др Јована Нешковића који је израдио план за рестаурацију манастира (1960-1982). Изградња нових конака и пратећих објеката у манастиру окончана је 2002. године када је на Ђурђевдан (славу Светог Георгија) у манастиру обновљен монашки живот и успостављено редовно богослужење након што је више од три векова било прекинуто. Даља обнова манастира је у току.
Манастир Студеница
Манастир Студеница је један од највећих и најбогатијих манастира Српске православне цркве. Налази се 39 km од Краљева, а основао га је Стефан Немања 1190. године.
Утврђени зидови манстира окружују четири цркве: Богородичну цркву и Краљеву цркву (цркву светих Јоакима и Ане), обе изграђене од мермера, цркву Никољачу (цркву светот Николе) и још једну цркву, очувану у темељима. Манастир је познат по својој колекцији фресака из 13. и 14. века.
УНЕСКО је 1986. уврстио Студеницу у листу Светске баштине.
Манастир са северозападне стране Манастир Студеница је посвећен Успењу пресвете Богородице. Прва фаза радова је завршена у пролеће 1196, када је Стефан Немања препустио престо свом сину Стефану Првовенчаном и повукао се у своју задужбину. Кад је касније отишао у манастир Хиландар, Стефан Првовенчани се бринуо о Студеници. Тамо је Немања примио монашки постриг и име Симеон. Свети Симеон се упокојио у Хиландару 1199. Немањин трећи син Сава Немањић је, након што је помирио своју браћу Стефана и Вукана, пренео мошти Светог Симеона у Студеницу где су и дан данас. Под Савиним старатељством, Студеница је постала политички, културни и духовни центар средњовековне Србије. Уз остала своја дела, Сава је написао Студенички типик, у ком је задао устројење монашког живота у манастиру Студеница. У Житију СВ. Симеона Немање, описао је живот свог оца Немање (Св. Симеона) оставивиши изворе о духовном и монашком животу у његовом времену.
Студеница је уживала пажњу и других чланова династије Немањића. Краљ Радослав је 1245. додао цркви припрату, а краљ Милутин је саградио малу цркву посвећену светим Јоакиму и Ани.
Од пада последње српске средњовековне државе 1459, Турци су често нападали манастир. Прва значајна рестаурација је извршена 1569, када су фреске Богородичине цркве поново насликане. Почетком 17. века, пожар и земљотрес су оштетили манастир, а историјски документи и значајни делови уметничке баштине су уништени и изгубљени заувек.
Петрова црква
Црква светих Апостола Петра и Павла или Петрова црква из ИX или X века у Новом Пазара представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је седиште рашке епископије.
Црква има основу ротонде са уписаним четворолистом над којим се уздиже осмострана купола неједнаких страна која није постојала у првобитној фази. Сама купола је подухваћена са четири конхе и почива на угаоним тромпама,као и саме конхе,а унутар ње се,осим са олтарске(источне) стране,налази галерија.
Неки од елемената цркве својом конструкцијом и облицима указују на своје прероманско порекло из Приморја.
Приликом археолошких истраживања спроведених 1957.године на том простору је откривен већи број грчких ваза, сребрног посуђа, златног накита, бронзаних предмета, стаклених и ћилибарских предмета и украса који су од изузетне научне вредности.
У ВИИ веку је над некадашњим кнежевским гробом подигнут ранохришћански објекат који је у ИX или X веку,могуће за време Часлава, претворен у цркву која је каснијим дорадама добила данашњи изглед. Фреско декорација у цркви из најстаријег периода (10. век) очувана је само у фрагментима које чине орнаменти и неколико остатака сцена Великих празника. Олтарски простор живописан је у 12. веку. Трећи слој фресака вероватно је настао крајем 13. века. Једине очуване делове чине представа Богородице, стојеће фигуре апостола и других светитеља, архијереја из поворке светих отаца у Служењу свете литургије и делови ктиторске композиције. Постоје различита мишљења о томе ко је био ктитор овог сликарства (краљ Урош И или краљ Драгутин), с обзиром да је ктиторска композиција у великој мери оштећена и насликани портрети не могу се са сигурношћу идентификовати.
Петрова црква била је оштећена у 17. веку и обновљена почетком 18. века, што се види из натписа изнад улаза у цркву. Почетком 19. века коришћена је као турско војно складиште.
Петрова црква је најстарија сачувана српска црква. Рестаурирана је после другог светског рата када је откривено и конзервирано њено фреско сликарство из 13. века.
По писаним изворима Стефан Немања је крштен управо у овој цркви.
''У то време Стефан Немања је вероватно већ био у Рашкој, као и његова цела породица. По повратку у Рашку, не знамо да ли одмах или мало касније, Немања се крстио у храму св. Петра и Павла. Овај храм се налази на ушћу реке Дежеве у Рашку, на улазу у данашњи Нови Пазар. Подигнут је између ВИ и ВИИИ века, а обновљен је током ИX века. Као такав он је најстарији сачувани споменик у Србији из времена од пре Немањића.
Сви државни сабори током Немањине владавине одржани су у овој цркви у којој се налазио по свој прилици и његов владарски престо. Она је вероватно била и крунидбено место српских владара у Расу пре него што је манастир Жича био саграђен и промовисан у седиште Српске архиепископије. У првој четвртини 13. века Петрова црква је постала катедрална црква рашких епископа, што је Свети Сава као први српски архиепископ потврдио правилима о црквеној организацији и устројству независне српске цркве уздигнуте на степен архиепископије. У 15. веку Рашка епископија уздигнута је на степен митрополије, да би у 18. веку била прикључена Призренској епископији.
Манастир Ђурђеве Ступови
Манастир Ђурђеве Ступове у Расу поред Новог Пазара, основао је први српски владар и оснивач српске државе Стефан Немања 1170-1171.године, како се наводи у сачуваном ктиторском натпису који је био уклесан изнад главног портала цркве. Он је изграђен на самом врху једног брда крај старог Раса и својом локацијом заузимао је истакнут положај у уском централном региону Немањине управо засноване српске државе са Расом као престоницом. Посвећен је Светом Георгију (Ђорђу) и представља задужбину која је израз захвалности светитељу који је њеном ктитору Стефану Немањи помогао у ратовима и ослободио га из заточеништва, како су то забележили његови средњовековни биографи. Манастирски комплекс су чиниле и помоћне зграде са конацима, а све је било обухваћено двоструким одбрамбеним зидом.
Главна изузетно монументална манастирска црква изграђена је од камена и потом омалтерисана и представља репрезентативно градитељско решење у коме је вештим укрштањем елемената византијске и романичке архитектуре, односно источне и западне традиције грађења остварен један потпуно нов и оригиналан склоп сакралног објекта. У овом изузетно вредном градитељском остварењу инициран је почетак једног новог стила грађења у Србији познатог као Рашки стил. У процесу грађења црква је савршено прилагођена конфигурацији терена изградњом монументалних степеница које воде до главног улаза. На прочељу цркве био је симетрично постављен пар монументалних кула-звоника приморског типа какве су у то време грађене на јадранској обали, чија је висина досезала око 20 метара и по којима је манастир добио име Ђурђеви Ступови (столпи = куле).
Крајем 13. века (1282-1283.г.) српски краљ Драгутин, Немањин праунук, предузео је извесне градитељске радове унутар манастирског комплекса. Он је кулу на улазу у манастир преправио у капелу и отворио нов улаз у манастир на југоисточној страни, затим је извршио још неке преградње и доградње и тако постао други ктитор манастира. Он је у Ђурђевим Ступовима и сахрањен, учинивши да они добију и маузолејну намену.
Као једна од краљевских задужбина и монашких заједница са највећим угледом и привилегијама, Ђурђеви Ступови су заузимали највиши ранг у држави Немањића током 13. века, одмах уз Хиландар и Студеницу. Црква је изнутра декорисана фрескама у осмој деценији 12. века за време владавине Стефана Немање. Од овог репрезентативног сликарства преостали су само фрагменти чији су неки делови скинути са зидова цркве и пренети у Народни музеј у Београду. Нов слој зидног сликарства из времена краља Драгутина настао у деветој деценији 13. века такође је веома оштећен. Била је то последица разарања манастира у неколико наврата током његове историје, посебно у прошлим ратовима у којима је коришћен и као војни објекат-утврђење.
Остаци сликарства из 12.века показују да су сликари, сигурно Грци који су на фрескама исписали грчке натписе, умели веома вешто да уклопе своје сцене и фигуре у праве или сликане архитектонске оквире. Фреске у Капели краља Драгутина настале 1282-1283-г- су драгоцени примерци илустрација историјских догађаја, веома важни за разумевање српске средњовековне историје (представе српских сабора). Међу очуваним деловима сликарства су и сцене из циклуса Светог Ђорђа, патрона храма, који је репрезентативно представљен на коњу, затим портрети Немањића, укључујући и ктиторску композицију, изванредна представа Свете Тројице (Гостољубља Аврамовог), Свети Убрус и Керамида (Христови нерукотворени ликови – образи) и Силазак Светог Духа.
Манастир је током прошлих векова тешко оштећен и готово уништен, најпре од Турака у ратовима у 17. веку кад је претворен готово у рушевину, а коначно разарање доживео 1912.године током борби за ослобођење Новог Пазара и у другом светском рату 1941. године. Од славне монументалне Немањине задужбине из 12.века остале су само рушевине. Монаси су напустили манастир у 17. веку и у њему се од тада богослужење више није обављало.
Након археолошких истраживања и предузетих радова обављених после Другог светског рата вршени су опсежни конзерваторско-рестаураторски радови под вођством архитекте Проф. др Јована Нешковића који је израдио план за рестаурацију манастира (1960-1982). Изградња нових конака и пратећих објеката у манастиру окончана је 2002. године када је на Ђурђевдан (славу Светог Георгија) у манастиру обновљен монашки живот и успостављено редовно богослужење након што је више од три векова било прекинуто. Даља обнова манастира је у току.
Манастир Студеница
Манастир Студеница је један од највећих и најбогатијих манастира Српске православне цркве. Налази се 39 km од Краљева, а основао га је Стефан Немања 1190. године.
Утврђени зидови манстира окружују четири цркве: Богородичну цркву и Краљеву цркву (цркву светих Јоакима и Ане), обе изграђене од мермера, цркву Никољачу (цркву светот Николе) и још једну цркву, очувану у темељима. Манастир је познат по својој колекцији фресака из 13. и 14. века.
УНЕСКО је 1986. уврстио Студеницу у листу Светске баштине.
Манастир са северозападне стране Манастир Студеница је посвећен Успењу пресвете Богородице. Прва фаза радова је завршена у пролеће 1196, када је Стефан Немања препустио престо свом сину Стефану Првовенчаном и повукао се у своју задужбину. Кад је касније отишао у манастир Хиландар, Стефан Првовенчани се бринуо о Студеници. Тамо је Немања примио монашки постриг и име Симеон. Свети Симеон се упокојио у Хиландару 1199. Немањин трећи син Сава Немањић је, након што је помирио своју браћу Стефана и Вукана, пренео мошти Светог Симеона у Студеницу где су и дан данас. Под Савиним старатељством, Студеница је постала политички, културни и духовни центар средњовековне Србије. Уз остала своја дела, Сава је написао Студенички типик, у ком је задао устројење монашког живота у манастиру Студеница. У Житију СВ. Симеона Немање, описао је живот свог оца Немање (Св. Симеона) оставивиши изворе о духовном и монашком животу у његовом времену.
Студеница је уживала пажњу и других чланова династије Немањића. Краљ Радослав је 1245. додао цркви припрату, а краљ Милутин је саградио малу цркву посвећену светим Јоакиму и Ани.
Од пада последње српске средњовековне државе 1459, Турци су често нападали манастир. Прва значајна рестаурација је извршена 1569, када су фреске Богородичине цркве поново насликане. Почетком 17. века, пожар и земљотрес су оштетили манастир, а историјски документи и значајни делови уметничке баштине су уништени и изгубљени заувек.
Петрова црква
Црква светих Апостола Петра и Павла или Петрова црква из ИX или X века у Новом Пазара представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је седиште рашке епископије.
Црква има основу ротонде са уписаним четворолистом над којим се уздиже осмострана купола неједнаких страна која није постојала у првобитној фази. Сама купола је подухваћена са четири конхе и почива на угаоним тромпама,као и саме конхе,а унутар ње се,осим са олтарске(источне) стране,налази галерија.
Неки од елемената цркве својом конструкцијом и облицима указују на своје прероманско порекло из Приморја.
Приликом археолошких истраживања спроведених 1957.године на том простору је откривен већи број грчких ваза, сребрног посуђа, златног накита, бронзаних предмета, стаклених и ћилибарских предмета и украса који су од изузетне научне вредности.
У ВИИ веку је над некадашњим кнежевским гробом подигнут ранохришћански објекат који је у ИX или X веку,могуће за време Часлава, претворен у цркву која је каснијим дорадама добила данашњи изглед. Фреско декорација у цркви из најстаријег периода (10. век) очувана је само у фрагментима које чине орнаменти и неколико остатака сцена Великих празника. Олтарски простор живописан је у 12. веку. Трећи слој фресака вероватно је настао крајем 13. века. Једине очуване делове чине представа Богородице, стојеће фигуре апостола и других светитеља, архијереја из поворке светих отаца у Служењу свете литургије и делови ктиторске композиције. Постоје различита мишљења о томе ко је био ктитор овог сликарства (краљ Урош И или краљ Драгутин), с обзиром да је ктиторска композиција у великој мери оштећена и насликани портрети не могу се са сигурношћу идентификовати.
Петрова црква била је оштећена у 17. веку и обновљена почетком 18. века, што се види из натписа изнад улаза у цркву. Почетком 19. века коришћена је као турско војно складиште.
Петрова црква је најстарија сачувана српска црква. Рестаурирана је после другог светског рата када је откривено и конзервирано њено фреско сликарство из 13. века.
По писаним изворима Стефан Немања је крштен управо у овој цркви.
''У то време Стефан Немања је вероватно већ био у Рашкој, као и његова цела породица. По повратку у Рашку, не знамо да ли одмах или мало касније, Немања се крстио у храму св. Петра и Павла. Овај храм се налази на ушћу реке Дежеве у Рашку, на улазу у данашњи Нови Пазар. Подигнут је између ВИ и ВИИИ века, а обновљен је током ИX века. Као такав он је најстарији сачувани споменик у Србији из времена од пре Немањића.
Сви државни сабори током Немањине владавине одржани су у овој цркви у којој се налазио по свој прилици и његов владарски престо. Она је вероватно била и крунидбено место српских владара у Расу пре него што је манастир Жича био саграђен и промовисан у седиште Српске архиепископије. У првој четвртини 13. века Петрова црква је постала катедрална црква рашких епископа, што је Свети Сава као први српски архиепископ потврдио правилима о црквеној организацији и устројству независне српске цркве уздигнуте на степен архиепископије. У 15. веку Рашка епископија уздигнута је на степен митрополије, да би у 18. веку била прикључена Призренској епископији.
